Nekadašnji upravnik Okružnog zatvora, Dragiša Blanuša (72) nedavno je oslobođen krivice za zloupotrebu službenog položaja i otmicu bivšeg predsjednika SRJ Slobodana Miloševića.
Blanuša je preživio svojih 16 godina samoće te mu ni to što na kraju nije osuđen nije bitno.
Najvažniji dan u njegovoj kratkoj upravničkoj karijeri postat će 31. mart 2001. godine, dan hapšenja Slobodana Miloševića. Blanuša je novinarima Kurira opisao šta se dešavalo nakon što je Milošević doveden u zatvor.
Džipovi u dvorištu
“Tog dana bio mi je rođendan. Neko od mojh saradnika je ušao u kancelariju. “Hapse ga, krenuli su”, rekao je. Sišao sam do kapije u trenutku kada su džipovima upali u dvorište zatvora. Izlazi Sloba, priča na mobilni. Ruke mu nisu vezane. Čuo sam samo kako kaže: “Halo. Miro?”, priča Blanuša.
Kako kaže, pored Miloševića su bili advokat Toma Fila, tužilac Rade Terzić, istražni sudija Goran Čavlina, Čeda, Legija…
“Prilazi mi Čeda i pita: “Pa, gde si mislio da ga smjestiš?” To je, vjerovatno, bila jedina stvar o kojoj nisam razmišljao do tada. Nemam pojma, u prvu praznu ćeliju, rekao sam.
“Ej, gledaj da je neka dobra, ipak je on predsjednik”, odgovorio je Čeda.
Okrenuo sam se ka najbližem saradniku i pitao Lalovića “hoćemo li da otvorimo “Hajat”? Odlučio sam se za luksuzniji dio zatvora, priča Blanuša.
Procedura zahtjeva da prođe pretres, oduzimaju mu se kaiš, pertle…
“Ujutru sam ušao u ćeliju. Na stolu pored kreveta uobičajeni doručak: dva kuhana jajeta, hljeb, marmelada, čaj – netaknuti. Na gornjem krevetu kofer, na čiviluku plavi mantil, sapun. U krevetu leži Milošević: pokriven je do nosa izblijedelim ćebetom, samo mu kosa viri. Nadrealna situacija. Gledam ga dok spava i mislim se: “Da li sam stvarno ovdje? Da li ovaj čovek stvarno ovde leži, ovaj bog koji hoda zemljom? I onda sam promrmljao: “E, moj čovječe, šta te snađe…” Upoznali smo se sutradan sjeća se Blanuša.
Milošević i Blanuša proveli su sate i sate u razgovorima.
Šetao sam
“Do kraja me je zvao upravniče. Htio je da drži distancu prema meni. Niti je izvoljevao, niti šta tražio. Šetao je sam: donosili su mu hranu iz restorana van zatvora: svaki dan mu je neko dolazio u posjetu. Jedan od susreta bio je posebno upečatljiv. Taman je završio dug razgovor sa tužiocem i istražnim sudijom, kad smo se sudarili na hodniku. “Upravniče”, rekao mi je, “možemo li nešto da popijemo?” Umjesto da mu kažem da je to zabranjeno, pitao sam ga: “A šta volite da popijete? Burbon??” Odgovorio mi je: “Ma, pijem sve.” Kupio sam burbon, ponio i zapitao se: šta mi ovo treba u životu?, opisuje Blanuša.
Blanuša ima i neobičan zaključak “a to je da su svi akteri izručenja zaboravili i da su mu zapravo jedini pomogli Slobini ljudi”.
– Moram da kažem i ovo. Na jednom prijemu koji je organizovao Đinđić, jedan inostrani novinar nudio mi je 500.000 eura za fotografiju Miloševića iz zatvora. Odbio sam: nisam htio da kradem od mrtvog čovjeka. A, ja tu fotografiju imam, Ne držim je kod sebe, naravno. Ko je slikao? Ne mogu da kažem. Šta ću s njom da uradim? Vidjet ćemo… – zaključio je Blanuša.
(135)
