Švercovano o*****e sa zapadnog Balkana lako pronalazi svoje kupce među kriminalcima, teroristima, ali i bajkerskim grupama širom Evrope
Nešto posle ponoći Omar Ismail Mostefai stajao je uspravno iščekujući smrt i neprestano vičući na taoce koje je sve vreme držao na nišanu svog „kalašnjikova“. Pre toga, već je ubio na desetine posetilaca u koncertnoj dvorani Bataklan, čineći da ta topla novembarska noć u Parizu postane zlokobno hladna i krvava. Tu u sali, nedaleko od njega, još četvorica atentatora držala su nišan na nedužnim ljudima, ne obazirući se na njihovo zapomaganje, jecaje i poslednje trzaje života, piše Newsweek.
Masakru koji je trajao gotovo dva sata polako se bližio kraj. Nakon što su specijalci upali u dvoranu, trojica atentatora, a među njima i Omar, razneli su se eksplozivom kojim su bili opasani, dok su jednog od njih policajci ubili. O*****e kojim su sejali smrt sada je već ležalo na podu. Sve puške imale su istu oznaku – „zastava M70“, što jasno govori da je proizvedeno u fabrici namenske proizvodnje „Zastava o*****e“ u Kragujevcu. Ta nekadašnja jugoslovenska varijanta popularne sovjetske puške „kalašnjikov“ korišćena je na svih šest lokacija tokom poslednjeg terorističkog napada u Parizu, kao i u napadima na magazin Šarli ebdo nekoliko meseci ranije u istom gradu.
Priča o jugoslovenskim „kalašnjikovima“ koji kruže kriminalnim i terorističkim krugovima Evrope samo je dodatno pojačala pitanja kao što su: koliko je veliko i koliko opasno crno tržište o*****a na Balkanu. I dok policija u Francuskoj još sklapa sve delove poslednjeg monstruoznog terorističkog napada u kom je 129 osoba ubijeno, a oko 300 njih ranjeno, uz pomoć prijatelja stigao sam do jednog od najinformisanijih i najupućenijih stručnjaka za lako i malokalibarsko o*****e na Balkanu. Alan E. Lapon, penzioner i bivši specijalac u belgijskim oružanim snagama, još od 1992. radi kao ekspert i konsultant u različitim državama zapadnog Balkana unapređujući njihovu bezbednosti.
ZAKONODAVSTVO I PRAKSA
U junu 2014. imenovan je za tehničkog savetnika u Centru za kontrolu lakog naoružanja i malokalibarskog o*****a u jugoistočnoj i istočnoj Evropi (SEESAC), koji radi pod mandatom Razvojnog programa Ujedinjenih nacija (UNDP) i Regionalnog saveta za saradnju (RCC). Osim u programima kontrole naoružanja, učestvovao je i u koncipiranju integrisanih strategija za kontrolu granica, zakonodavstva na polju pružanja bezbednosnih usluga, civilne upotrebe eksplozivnih sredstava, a u poslednje vreme bavi se strategijama suprotstavljanja nasilnom ekstremizmu. Nismo dugo okolišali, odmah smo krenuli u razgovor. Nisam želeo da glumim začuđenost, ali mi je zaista bilo važno da saznam kako je to o*****e iz fabrike u Kragujevcu stiglo do ruku Omara i ostalih terorista u Parizu. Alan, kao ni mnogi drugi, nema jasan i konkretan odgovor:
„Mislim da je to glavna tema, ali ne samo zbog toga što se time mediji bave nego i zbog toga što je Evropska komisija naložila određene aktivnosti u pogledu snažnije kontrole i efikasnijeg pronalaženja nelegalnog o*****a, kao i promenu rada i dinamike u tom domenu nakon napada u Parizu. Takođe, napravljen je i akcioni plan koji će se baviti suočavanjem sa ovom pretnjom i podelom posla unutar Evropske unije u cilju sprečavanja krijumčarenja o*****a. Dakle, Evropa je napravila direktnu korelaciju između lakog i malokalibarskog naoružanja, posebno nelegalnog, i nasilnog ekstremizma koji se događa u Evropi. Tu se zaista vidi jedna uzročno-posledična veza između te dve činjenice. Dakle, posle dva najbitnija napada, prvi na Šarli ebdo i drugi masovniji u novembru, ono što se sada vidi jeste da se način napada u ta dva slučaja, u odnosu na prethodne, promenio. Do sada su bile korišćene samo eksplozivne naprave, a sada se koristi lako i malokalibarsko naoružanje koje u rukama nekoga ko je vešt može da napravi ogromnu štetu. „Kalašnjikov“, kao popularnu pušku, koristio je i „vuk samotnjak“, tj. terorista Muhamed Merah, koji je 2012. ubio sedam ljudi u Tuluzu, ali i grupa radikalizovanih terorista u Tunisu koji su krajem juna u mestu Sus ubili 37 ljudi. To o*****e je veoma efikasno, pa ga zato kao naoružanje koriste i vojska i policija.“
OPRAVDANA ZABRINUTOST
Srbija ima razloga da bude zabrinuta pošto se na njenoj teritoriji nalazi veliki broj ilegalnog naoružanja, a veće zaplene postale su vidljivije tek ove godine. Tokom septembra i oktobra 2015. policija je, kako se navodi, zaplenila velike količine o*****a i municije u Beogradu, Vršcu, na graničnom prelazu Horgoš, Kragujevcu i Novom Sadu. Samo tokom poslednje akcije u glavnom gradu pokrajine zaplenjeni su dva puškomitraljeza, tri automata, 160 metaka, devet ručnih bombi, tri kilograma eksploziva i dva detonatora. Alan, uz laganu zadršku, govori da je veliki izvor problema i činjenica da je više od 95 procenata naoružanja proizvedeno legalno i da se onda to o*****e, samo u jednom trenutku, nađe u rukama kriminalaca. On za to ima nekoliko objašnjenja:
„Različiti su scenariji. Jedan je pljačka skladišta, kao što je bio slučaj sa jednim skladištem u Albaniji 1997. Drugi je da su dokazi o postojanju nekog o*****a jednostavno izgubljeni ili su nestali, kao što je to bio slučaj sa raspadom nekadašnje Jugoslavije. Istina, nije to bila nikakva specifičnost ovih prostora, ista stvar se dogodila i tokom raspada režima Envera Hodže u Albaniji, ali i nakon raspada nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Treći je krijumčarenje koje se događalo tokom konflikata regularnih i paravojnih formacija. Na primer, regularne snage neke zemlje se predaju paravojnim jedinicama i onda se trag o*****a koje je zaplenjeno zauvek gubi. To je posebno bio slučaj tokom šest ratova u periodu raspada Sovjetskog Saveza. Sada imamo i konflikt u Ukrajini i pitanje šta će se sve dogoditi sa naoružanjem koje se sada tamo koristi. Četvrti je reaktiviranje uništenog naoružanja. Imali smo slučaj u napadu na Šarli ebdo, u kojem je korišćeno o*****e iz Slovačke, a koje je zvanično bilo deaktivirano, što znači da su ga u skladu sa određenom zakonskom procedurom onesposobili tako da više ne može da se koristi. Međutim, ta procedura onesposobljavanja o*****a razlikuje se od zemlje do zemlje i u nekima je to onesposobljavanje takvo da se ono uz pomoć nekog veštijeg oružara lako može vratiti u funkciju.“
Podaci o tačnom broju kragujevačkih „kalašnjikova“ koji je nađen kod terorista u Parizu još nije tačno potvrđen. Ali u fabrici „Zastava o*****e“ direktor Milojko Brzaković izjavio je agenciji AP da je najmanje sedam pušaka proizvedenih u Kragujevcu korišćeno tokom masakra u Parizu. Alan mi kaže da je to o*****e staro skoro 30 godina i da je na legalan način dopremljeno do Makedonije, ali da se još ne zna kako je iz Makedonije stiglo u ruke terorista. Taj put je važan, kaže mi Alan. Kao da je u vezi sa ovom velikom i važnom temom i dalje mnogo nepoznanica, pa tako ni on nema jasan odgovor ili procenu o tome koliko se ilegalnog o*****a sa ovih prostora nalazi u kriminalnim krugovima.
„Veoma je teško napraviti bilo kakvu procenu. Niko nema dovoljno jasne podatke, a bez toga to je igra na slepo. Ipak, „Small Arms Survey“ zajedno sa Galupom sproveo je 2012. jedno istraživanje na nivou zapadnog Balkana i došli su do podatka da se više od milion komada o*****a nalazi u crnoj zoni. Zanimljivo je da je to istraživanje rađeno na osnovu samo dva pitanja. Prvo, da li vi posedujete o*****e i drugo, da li vi znate nekoga ko poseduje vatreno o*****e? U tih milion komada spada sve ono što nije registrovano, a to je od revolvera do lovačkog naoružanja, dakle, tu ima svega i svačega.“
PONUDA I POTRAŽNJA
Sve dok bude bilo potražnje, biće i ponude. To staro poslovno pravilo važi i u kriminalnim krugovima. Sve govori u prilog tome da potražnja za ilegalnim komadima o*****a ne prestaje, ali ni borba onih koji žele da ga unište. Prema podacima SEESAC (Centar za kontrolu malokalibarskog i lakog naoružanja u jugoistočnoj i istočnoj Evropi) iz 2014, na prostoru zapadnog Balkana iz opticaja je izbačeno 300.000 komada malog i lakog naoružanja, od čega trećina u Srbiji. Alan, koji je odličan poznavalac regiona, rezultate na Kosovu i u BiH voli posebno da istakne:
„Na Kosovu smo 2004. imali 450.000 komada ovog o*****a i za 10 godina je 90.000 komada oduzeto, legalizovano ili uništeno. U poslednje vreme kosovska policija na godišnjem nivou konfiskuje oko 1.500 komada i onda 9. jula – na Međunarodni dan uništavanja o*****a – to o*****e uništi. Sličan bilans je i u BiH, koja je u poslednjih 10 godina bila najangažovanija na smanjenju broja ilegalnog naoružanja. Možda se nekome ovo ne čini kao veliki uspeh, ali u odnosu na samo pre nekoliko godina sada je intenzitet krijumčarenja daleko manji. Na osnovu onoga što vidimo kao zaplene na granicama, to je vrlo ohrabrujuće. Uostalom, ako vidite izveštaj SOCTA (The Serious and Organised Crime Threat Assessment) rađen za Evropol (Agencija za sprovođenje zakona Evropske unije, čiji je glavni cilj postići sigurnost i dobrobit svih njenih građana, a to čini tako što pomaže državama članicama u borbi protiv ozbiljnog međunarodnog kriminala i terorizma – prim. aut.), videćete da je za ovaj regiona karakteristična „mikrotrgovina“ ili „mravlja trgovina“, što znači da nije reč o velikim isporukama, već se najčešće trguje komad po komad. A što se tiče onih koji ovu robu traže, to nisu samo kriminalci, tu je sve više kolekcionara i sve prisutnije moto-bande, koje u poslednje vreme postaju sve ozbiljniji kupci različitih tipova naoružanja. Uz to, izveštaj SOCTA pokazuje da trgovina ovim o*****em ide najčešće uz druge ilegalne trgovine, kao što su trgovina ljudima ili n*******ima. U istom tom izveštaju stoji da u Evropi ne postoji nijedna organizovana kriminalna grupa koja se isključivo bavi samo trgovinom o*****em. Prema našim saznanjima, to su uglavnom polivalentne organizovane kriminalne grupe koje se u cilju zaštite svog delovanja i za potrebe izvršenje krivičnog dela, između ostalog, bave i trgovinom o*****a.“
Na crnom tržištu u Srbiji pištolji se mogu nabaviti za oko 200 evra, dok je „kalašnjikov“ oko 500 evra, 100 metaka je 50 evra, a bomba se može nabaviti za oko 200 evra. Alan pomalo sleže ramenima na ove brojke, ali veruje da cena ovih komada o*****a može biti i višestruko skuplja u bogatijim evropskim državama:
„Ulična cena uvek govori o količini naoružanja koje je na raspolaganju, ali i o tome kolika je trenutna potražnja. Treba imati na umu da u cenu ulazi i rizik, a on je nakon terorističkih napada u Parizu znatno porastao i siguran sam da je i cena sada daleko viša nego što je bila pre. Ona zavisi i od kupovne moći, koja nije ista u Belgiji i Makedoniji. Uostalom, ako neko sada bude imao potrebu za o*****em, imaće na raspolaganju nekoliko izvora. Može da ga nabavi sa zapadnog Balkana ili iz zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza, a tu je i Ukrajina, a može da ga nabavi i iz Amerike.“
KAKO „PUTUJE“ ORUŽJE
I to je potpuno tačno. Pored sedam „kalašnjikova“ proizvedenih u Kragujevcu, koji su pronađeni kod terorista, nađena je i puška M-92, koju je fabrika u Kragujevcu izvezla za SAD u maju 2013. Milojko Brzaković rekao je nedavno da je ta poluautomatska puška isporučena internet prodavnici o*****a „Century Arms“ s Floride, kojoj svake godine „Zastava“ proda do 25.000 o*****a za lov i sport. Znači, mogući su različiti kanali krijumčarenja. Možda ta činjenica najviše i zabrinjava. Stručnjake kao što je Alan ovaj problem jednako brine, bilo da se odnosi samo na zapadni Balkan, bilo da se tiče sigurnosti čitave Evrope. Iznenadni širok osmeh na njegovom strogom vojničkom licu kao da je odavao optimizam kada govori o budućnosti:
„Ako vidite poslednja istraživanja koje je radio UNODC (Kancelarija Ujedinjenih nacija za drogu i kriminal), videćete da nivo kriminala koji se beleži na zapadnom Balkanu je u nekim granicama normale. Tako je i broj ubistava došao u neku evropsku ravan, a to su dva ubijena na 100.000 stanovnika. To je potpuno u skalu sa onim brojkama koje važe i za zemlje Evropske unije. A što se tiče javne bezbednosti, ona nije ugrožena onoliko koliko bi neko mogao da pomisli imajući u vidu koliko nelegalnog o*****a i dalje ima u regionu. Posebno sam obradovan činjenicom da su podignute sve mere predostrožnosti i da je povećana pažnja da bi se sprečio neki sledeći napad, a to znači da u Srbiji postoji ozbiljan fokus na ovaj problem.“
(23)
