Šta sve nije Vučić.
Piše: Ljubomir Živkov
Vladar nas je, kao da smo položajnici, neumorno obasipao brojkama o našoj svekolikoj privrednoj, vojnoj, sportskoj, etičkoj i takoreći rasnoj nadmoći nad ubogim našim susedima, ali i nad žiteljima razvijenijih država: sad se blagoposvetio vlastitim rekordima, koji su suština, vrhunac i smisao života.
Najizabraniji sam među najizabranijima, preizabran sam, i zašto ne bih to iskreno i preradosno uskliknuo na najnacionalnijim što se kaže frekvencijama!
Sa najizabranijim predsednikom Rusije susreo sam se devetnaest puta, i svaki put je vladar Ruskog sveta bio ushićen što sam opet odvojio vreme za njega, to je moj lični, stranački i nacionalni rekord, sa američkim predsednikom sam se samo u toku jednog prijema rukovao tri puta, tako da mi je napokon morao reći:
„Znate šta, ja sam ovde domaćin, imam stotine gostiju, i nisam siguran s kim sam se rukovao, a s kim ne, ali vi biste morali znati da smo se već nekoliko puta pozdravljali, prepoznajete valjda moju figuru i frizuru: bio bih vam zahvalan ako biste se do kraja prijema držali podalje od mene…“
Naj, naj, naj.
Najbolji student Pravnog fakulteta, najbolji brucoš Više trenerske škole (smer: dečija košarka), najomiljeniji sagovornik Angele Merkel, najbolji učenik najdarovitijeg srpskog propovednika Šešelja, najveći graditelj dvadeset prvog veka (dvadeseti vek mi nije pružio priliku, a kao vunderkind sam već sanjario šta bih mogao da učinim za Srpski svet, oličen tada u „Zvezdi“!), najomiljeniji sam od svih pojedinaca koje je Toni Bler udostojio podučavanja, Bibi nije krio da sam mu kao sagovornik najbliži i najravnopravniji, najveći sam prijatelj sporta i najveći ktitor… Uz mog prijatelja Đokovića – mi smo ono što se kaže mutual fans, obožavamo jedan drugoga istovetnim intenzitetom – najveći sam poliglota današnjice, moj najbolji prijatelj među vladarima susednih država Orban je zapanjen, oshelomlen je koliko sam ovladao i finesama, idiomima pa i dijalektima ugro-finske grupe jezika; prvi sam vladar, to Nikola Pašić nije ni mogao, jer, da budem i tu najpošteniji, nije bilo ovoliko ni prijateljevanja i saradnje pašićevske Srbije sa ondašnjom Kinom, prvi sam, kažem, vladar koji je javno i više nego uspešno progovorio na kineskom, među nama rečeno učim i kinesku azbuku, ali me obaveze prema narodu Srbije – narodu koji zaslužuje još mnogo više traka na novim i novim autoputevima, koji zaslužuje još mnogo šire zaustavne trake, odmorišta sa kojih se vide lepote Srbije, Srbija će biti zemlja autobanova između kojih će ostati mesta samo za strane fabrike i za rudnike, srpski narod zaslužuje još spomenika, naspram kojih će spomenik Velikom županu biti simpatična minijatura – te me obaveze, kažem, odvlače od ovog uzbudljivog pisma; i Kinezi, nisam to ranije znao, imaju podele nalik na našu ćirilicu i latinicu, ali ću ovladati i jednom i drugom varijantom jer sam prijatelj cele Kine…
Preiskren sam, i tu ne mogu ništa, jer da nisam preiskren zar bih dopustio sebi izliv, koji je stoprocentni kič, školski primer zašećerenog i ganutljivog kiča, zar bih rekao pred kamerama kako mi je najveća želja da dok su mi roditelji još živi postanem još koji put najizabraniji srpski vođa, koji je po dužini državničkog staža odmah posle Nikole Pašića, Tita namerno ne računam, jer je postao doživotni vladar, i nije bio Srbin, niti je davao pet para na Srpski svet…
Možda neko misli da su mi moji savetnici i moji umalo ne rekoh saučesnici – nisam spavao devedeset tri sata, ali ne žalim se; suze ako mi i naviru to je neka pojava nad kojom moj, ma koliko bio savršen, nervni sistem nema neograničenu kontrolu – savetovali da uoči izbora, na samom vrtoglavom vršku vremena, uoči svečane izborne tišine, zaigram i na tu kartu, da se predstavim kao sin koji ni u trenucima najveće zamislive slave i moći, nadmoći, ne zaboravlja one koji su mu darovali život, ali nije me na to nagovorila ni Suzana, ni Ana – koja je iskoristila predizbornu tišinu, izbore i dane u kojima RIK vredno broji glasove, te kružne izjave ljubavi meni i mojoj partiji, da okreči Jovankinu vilu i da promeni nekoliko lonaca na krovu – nisu mi ideju dali ni beskrajno talentovani momci koji su smislili film o meni i frižideru, film koji se isplatio više nego ma koji blokbaster, to što ste čuli o mojoj sinovljevskoj želji, to je sila dobra, koja ne može ostati zatočena u mom ovozemaljskom telu…
Tu sam rečenicu hitnuo prema Jajincima kao što je drozd u pesmi Tomasa Hardija – ne stidim se što ovoliko čitam i anglosaksonske pesnike – poznim pevom svoju dušu hitnuo ka sve većoj tami šume; uzmite slobodno iz školske biblioteke zbirku Hardijevih pesama: sad kad ne brinete za svoju budućnost, imate vremena da uživate u lepoti pisane reči, verujem da ću na vlasti biti još trideset godina, kad će biti već i vreme da knjigu vratite strpljivoj bibliotekarki.
(Peščanik)
(19)
