Krv, beznađe, kataklizma! Građani koji su devedesetih izgubili najmilije neće ponovo da ratuju s komšijama radi tuđih interesa!
Sa svih strana političari i kojekakvi bivši generali u regionu huškaju na međunacionalne sukobe i ponovo prizivaju ratove.Sada žele da zakrve muslimane i Srbe. Srećom, ogromna većina građana više ne pada na šovinističke izjave. Na internetu su već reagovali obični ljudi.Svi bi se pre složili s rečima iz pesme legendarnog pank benda iz Pule – KUD Idijoti – koja kratko i jasno poručuje: „J***m ti rat, da ti j***m“ nego s lupetanjima političkih idiota.
Prevrćeš leševe da nađeš rođaka
* Roditelji gledaju brdo s prozora kako ga razara hiljade granata, a znaju da si ti gore u akciji. Mole Boga da se živ vratiš, pa po cenu i da ostaneš invalid. Samo da si živ.
* Ne mora da te pogodi metak ili geler da bi te ubilo u borbi. Ubija i detonacija tako što ti od blast udara popucaju organi.
* Vratiš se iz akcije s terena, pa dobiješ dužnost da odeš supruzi i majci tvog druga, te njegovoj dvogodišnjoj ćerki da im kažeš da im je muž, sin i otac poginuo. Preporučeno je imati tablu sedativa sa sobom da im odmah daš, ali one vrisnu u plač čim te vide, jer sasvim sigurno nemaš osmeh na licu. Onda se obavezno na nekoliko trenutaka zamisliš i pretpostaviš kako bi tvoji reagovali u toj situaciji.
* Razmena mrtvih. E, to je posebna disciplina psihološkog sjebavanja. Prevrneš 120 leševa da bi našao telo rođaka.
* Imaš oko 10 sekundi da drugu zaustaviš šištanje iz pluća probušenih gelerom. Ako nemaš pravi zavoj i one njegove gumene ovojnice, može i celofan od kutije cigara pomoći.
* Neprijateljski snajperista je dosadniji od bilo kog komarca.
* O*****e ti uvek mora biti suvo! Nije ono vodootp**no kao neki mobilni danas.
Deo “Rratnog uputstva za početnike” Eldina Kurbašića objavljenog na Fejsbuku
Hvalite se što ste uništili živote
J***m vam rat…
… jer ste proizveli ubedljivo najviše siromašnih, obespravljenih i obezvređenih duša u istoriji čovečanstva, a još se hvalite svojim uspehom;
… jer sam daleko, jer su daleko, jer smo daleko. Jer se ne vidimo, ne čujemo, jer nam trebaju pasoši da bismo popili kafu kraj Jadrana ili Dunava;
… jer ga i dalje vodite. Jer ste prostačine i licemeri. Jer se toga ne stidite;
… jer me je i dalje sramota, umesto vas. A ne treba;
… jer živim na tuđem jeziku, koji je i moj, jer sam ga prigrlila i jer ga volim. Ali i dalje ostaje više tuđ, i svaki moj beg u njega ne udaljava me od mog izvornog bića;
… jer će Hrvatska i Bosna, i pored svega, za mene (kao-Srpkinju) uvek biti manje „inostranstvo“ nego zemlja u kojoj živim (Nemačka);
… jer su mi prijatelji netragom nestajali iz života i ja iz njihovog, a nestajemo evo i dan-danas, svi zajedno na putu ka Nikuda;
… j***m vam sve ratove koje ste ikad vodili, jer ste se dobro zaje*ali: mene i meni slične niste naučili da mrzimo. Čak ni sada, kad svoje najbolje godine u bescenje dajemo lošijima od sebe, zato što ste nam vi ukinuli mogućnost da živimo čestito. I dalje smo sve to. Takvi smo, jer smo rođeni i odgojeni da budemo Ljudi. A biti Čovjek košta – samo vi tu cenu niti umete niti možete platiti.
(362)
