Vesti iz Ukrajine, smrt, razaranja, izbeglice, besmisao nasilja i zločina, vraćaju na prizore iz Vukovara, Dubrovnika, Mostara, Sarajeva, Srebrenice. Putinova namera zločinačke agresije na Ukrajinu je obnova Sovjetskog saveza.
Piše: Nikola SAMARDŽIĆ
„Odlazeća Vlada je pričala puno o evropskim integracijama, ali u stvari nije napravila nikakav korak napred, a Crna Gora je do sada izgubila skoro dve godine kad su u pitanju evropske integracije“, ocenio je u intervjuu za Pobjedu Vladimir Bilčik, predsedavajući delegacije Evropskog parlamenta u Parlamentarnom odboru za stabilizaciju i pridruživanje. Stvarnost je, međutim, od toga složenija. Lokalne zvaničnice EU, SAD i UK simulirale su, umesto odlazeće vlade, njeno evropsko opredeljenje. Tri ambasadorke poslužile su interesima Beograda i Moskve. Retoriku su zatim prilagodile novim okolnostima, ali ne u Crnoj Gori, nego u Ukrajini. Četvrta Putinova, ili Vučićeva igračica, ministarka odbrane uspela je da Crna Gora, u strateškom kontekstu gotovo nevidljiva, naruši NATO jedinstvo u ključnom trenutku opredeljivanja u odnosu na rusku agresiju. U najopasniju krizu u nakon Kubanske, Crna Gora je ušla u stanju državnog udara, poput slepe putnice u međunarodnim odnosima.
U sličnom raskoraku, ali opasnija za sebe samu i jugoslovenske susede, Srbija je sačekala rusku agresiju plebiscitarnom podrškom Putinu. Vučićeva Srbija je Putinova fleka na mapi jedinstvene Evrope.
Vučićev protivkandidat na predstojećim izborima izjavljuje da je protiv ulaska u NATO, da je protiv uvođenja sankcija Rusiji, i da je protiv priznanja nezavisnosti Kosova. Slične bedastoće ponavljaju sve važne ličnosti na listama Dragana Đilasa, političkog partnera Putinovih marioneta u Crnog Gori. Vučićev politički sistem i struktura zvaničnih institucija je u celini preuzela putinovska interesna grupacija koja je, u simfoniji države i svih njenih službi objedinila kotrolu nad političkim partijama, medijima, mrežom oligarha, crkvom i organizovanim kriminalom. Bilčik je u pravu, kad pretpostavlja da evropska perspektiva Balkana „postaje mnogo jasnije pitanje“, i iskazuje spremnost EU da sarađuje sa onima koji su spremni da rade na nastavku integracije, podvlačeći značaj usklađivanja sa sankcijama prema Rusiji, koje je pre svega politička poruka.
EU je u proteklim godinama proskribovala svoje političke partnere u Crnoj Gori, ali je na njima da ponovo zasluže poverenje, ne samo da se ogledaju u lošim primerima putinovskih kolona koje će formirati novu manjinsku vladu, s manjinskim partijama koje takođe gube fokus evropske perspektive. EU je u proteklim godinama u Srbiji povlađivala i vlastima i relevantnim opozicionim liderima i partijama, umesto da se određuje onom smislu u kojem se, prekasno, postavila prema Putinu, njegovim ministrima, generalima i oligarsima. U ovom trenutku EU u Srbiji ne raspolaže političkom alternativom Vučiću koja bi bila evropska. I EU i Srbija potrošili su ogromno vreme, koje je nestalo u populizmu, besmislenim kopromisima i korupciji zvaničnika, na svim stranama. Vučić i Đilas kontrolišu sve medije, a politički sistem, finansije, vrednosni poredak u službi su Putinove Rusije i njenih lokalnih aktera.
Putinizacija Srbije bio je proces istovetan odnosu Srbije prema jugoslovenskoj federaciji i jugoslovenskim susedima na početku jugoslovenske krize i u toku jugoslovenske dezintegracije. Srbija je pokušavala da preuzme primer Rusije koja se suočavala s raspadom Sovjetskog Saveza.
Rusija je ponovila primer Srbije napadima na Ukrajinu 2014. i 2022. Ugledajući se na Putina, i njegov odnos prema Ukrajini, Vučić smatra da Crna Gora ne postoji, da to nije nikakav poseban „narod“, mada isti „narod“ prisvaja. Da je nezavisnost od Srbije, i Crne Gore, i Kosova, i polovine Bosne i Hercegovine, incident koji je nastupio zbog slabosti Rusije u trenutku raspada Sovjetskog Saveza. Da će nova ruska imperija postaviti osnove novog poretka u Jugoistočnoj Evropi. Ako se Putinova paradigma ponavlja u Srbiji, u Crnoj Gori se ponavlja Vučićeva paradigma, samo je ulogu preuzelo jedno koaliciono političko telo koje je formirala vladu koja odlazi i sve čini da se to ne dogodi, i bez izuzetaka u tom smislu.
Vesti iz Ukrajine, smrt, razaranja, izbeglice, besmisao nasilja i zločina, vraćaju na prizore iz Vukovara, Dubrovnika, Mostara, Sarajeva, Srebrenice. Putinova namera zločinačke agresije na Ukrajinu je obnova Sovjetskog Saveza. Pojedinosti kojima se ukazuje na Putinove projekcije navodno zasnovane na novim okolnostima u Rusiji i svetu zapravo su relativizacije kojima se, podvlačenjem njegovog osećanja za stvarnost, negde zaturaju namere koje su suštinske u njegovoj intimnoj karakterologiji.
Svet se suočava s pojedincem koji gubi razum i pamet, i svaku humanu perspektivu, empatiju, političku odgovornost, sposobnost da se zaustavi. Zločinačka agresija na Ukrajinu jedno je od ishodišta normalizacije, u odnosima Zapada i Rusije, onih odluka i postupaka, kojima se, oružanim nasiljem i medijskim terorom rasturala Jugoslavija. Da li će se Putin zadovoljiti trajnim zaposedanjem koridora uz ukrajinsku obalu Azovskog mora, čime će uspostaviti kopnenu vezu Rusije s Krimom, i zauzimanjem ostatka ukrajinske crnomorske obale do Odese, važno je strateško pitanje, ali će Putin nastaviti. Bezbednost Istočne i Jugoistočne Evrope postaće novo otvoreno pitanje, a već jeste, i dugo. U našem delu sveta, Vučić i svi njegovi partneri, iz vlasti, opozicije i regiona, naoružani su, drže sve poluge javnog uticaja, i spremni.
Putin je iscrpeo sve kapacitete poverenja čime je sebe i Rusiju učinio parijama u međunarodnim odnosima. Iste paradigme, u lokalnim okvirima, važe za Vučića, u trenutku kad je upitno da li je on u stanju da sebe i Srbiju vrati sa stranputice, dok Putin to očigledno nije. Zato je pred evropski opredeljenom Crnom Gorom, koja je verovatno većinska, ali proterana iz institucija, cela jedna struktura odgovornosti za budućnost, ne samo sopstvenu.
(Gradski.me)
(0)
