Nastupa vreme opreza, u potrebi da se formira jasna stabilna većina koja je za Evropu. Ne samo kako bi se Crna Gora izvukla iz ćorsokaka, nego kako bi pomogla Srbiji.
Crnoj Gori je potrebno da Srbija više ne bude problem. Da najmanje najmanji deo srpske zajednice u Crnoj Gori, ali i u Bosni, i Hrvatskoj, da bude deo evropskog rešenja umesto činilac novih tragičnih izazova.
Piše: Nikola SAMARDŽIĆ
Dva meseca pre izbora u Srbiji nema energije, nema strasti, nema konkretnih poziva na suštinske promene. Srbija je u čekaonici, bez dijagnoze i terapije. Srbija je bledi odraz sveta oko sebe, i onoga sebi najbližeg, koji se ubrzano menja. Nije paradoks, ali su za Srbiju važniji, od sopstvenih, izbori u Crnoj Gori u kojoj je, bez obzira na bizarnu i ontološki zlu vlast i popovske kletve, evropsko opredeljenje nesumnjivo.
NATO bezbednosni i politički okvir još jedna je linija odbrane od Sedmog bataljona, Tadića, Braleta, Krge, i Vučićevih klanova, razbojnika i batinaša, i odbrane od sebe same, da ponovo ne zaluta.
U Crnoj Gori su nezadovoljstva, čemer i jad više literarni. Srbija je akter sopstvene drame u kojoj nema ničega životnog, možda ni opšteg. Povratak u izmišljenu prošlost nije samo sredstvo moći nomenklature koja odoleva celom svetu, moći oligarhije, u savezu vlasti, opozicije i tradicionalnih elita, koja je očigledna tako da je nevidljiva. Up**na proizvodnja identiteta je kultura u nekulturi, ontologija uzaludnosti i besmisla, satiranje posebnosti svake ljudske jedinke. Radno aktivno stanovništvo, nosilac reformi i napretka po prirodi stvari, nema vremena niti interesovanja za zapliva u močvari dnevne politike koju opozicija nema nameru da isuši.
Jasno je da promene nastupaju tek primenom evropskih zakona, ili pravila igre koja važe u SAD ili Britanskom Komonveltu. To opozicija ne želi, pod utiskom političke moći koja je dostupna u izolaciji, u banalizaciji javnosti, i pod ruskim tutorstvom. Razvijenom svetu donekle pripadaju svi koji su zadovoljni sticanjem, karijerom, radnim uspesima, ali bez njihovog neposrednog učešća nema dubinskog obračuna s poretkom.
Otud Vučićev paničan strah od uvezenih revolucija. On zna da će pasti tek kad se tome donesu odluke u velikom svetu. Opozicija mu nije ni lično ravna, i on se udobno okružio najbizarnijim ličnostima ne strepeći da će ga učiniti slabijim, naprotiv, dok bez jasne potrebe, osim iz najličnijih poriva, ili kućnog vaspitanja, vređa ličnosti čije su sposobnosti takođe očigledne.
Crna Gora je bila primer, i biće ponovo, da je i u Srbiji moguće ono nemoguće. Da su energija mirne i up**ne borbe, i snaga promena, već u najbližem susedstvu. Beogradu je potreban gradonačelnik Podgorice, a ne politički komesar Crvenih beretki.
Crna Gora je ponovo primer za Srbiju, da je narod koji je isti up**niji, i uspešniji. Ako smo zaista podeljeni na neke nacije, jedini smisao u tome je u konkurentnosti pred svakim novim izazovom konkretnih odluka i dugoročnih promena.
Smisao je u različitosti koja probija sivilo svih minulih vremena, i perspektiva, da završimo u nekome novom logoru, u radnim uniformama dok ne radimo ništa. Kriza vlasti u Crnoj Gori, međutim, nije samo kriza malignih uticaja koji će se presložiti u traganju za svim slabostima većine koja je evropski opredeljena.
Milošević je pao tek pošto je pao Bulatović. Bulatović se nije predavao sve dok je Crna Gora bila pod okupacijom vojnog vrha. Đinđić je u tom smislu odigrao presudnu ulogu.
Uzajamnost se osećala i nakon formiranja Državne zajednice za koju je bilo očigledna da je privremena, kako su razlike, koje su se gomilale nakon atentata, sve jasnije ukazivale na razliku strateških opredeljenja.
Nezavisnost Crne Gore podstakla je putinizaciju Srbije jer je alternativa bila slaba. Evropska i američka podrška snagama koje su se pretvarale da su evropske i reformske možda je bila presudna. Pojeli su šargarepu, na štap svi zaboravili.
Nastupa vreme opreza, u potrebi da se formira jasna stabilna većina koja je za Evropu. Ne samo kako bi se Crna Gora izvukla iz ćorsokaka, nego kako bi pomogla Srbiji. Crnoj Gori je potrebno da Srbija više ne bude problem. Da najmanje najmanji deo srpske zajednice u Crnoj Gori, ali i u Bosni, i Hrvatskoj, da bude deo evropskog rešenja umesto činilac novih tragičnih izazova.
U odnosima buduće slabe vlasti, i opozicije koja je na suprotstavljenim stranama, Vučić i Dodik će nastaviti da podstiču nered i destrukciju u onoj meri u kojoj im dopusti američka administracija koja postaje konkretno odgovorna za svaki ruski ili kineski uticaj.
Prioritet je uspostaviti političku većinu za Evropu, umesto većine za bilo koju pojedinačnu naciju, u skladu sa opredeljenjem da Crna Gora bude zajednica različitosti okupljenih u viziji pripadnosti najrazvijenijem, nauspešnijem, najsrećnijem svetu od svih svetova.
(Gradski.me)
(0)
