Zavidim koleginici iz kancelarije. Ta devojka stiže na sve strane, uvek je vedra, nasmejana, sređena i odmorna i sve radi uspešno.
Radi posao za četvoro u kancelariji, trenira neku borilačku veštinu, kuća joj je uvek sređena, dvorište i da ne pričam, uvek ima kolača, spremljenog ručka, stigne i da igra igrice sa mužem, da se bavi dekupazom, slika…
A ja dođem samlevena kući sa istog tog posla, ne mogu sebi viršle da obarim.
Sada sam je pitala na pauzi kako stigne, citiram “Samo se treba organizovati. Stavim da se greje rerna, operem dotle sudove, kada ubućkam šta treba i stavim u rernu, dotle usisavam kuhinju i dnevnu. Kada izvadim, vadim i sudove koje sam oprala i štedim vreme na sklanjanje istih.
Tako slično radim za sve.” Kakva je to kalkulacija vremena.
Da ne pričam o tome da me je upucala u mozak sa tim što mi je na pauzi u roku od 5 minuta na papiru ispisala kako da organizujem svoje obaveze da imam više vremena za sebe. Mislim da je neki robot.
Izvor: ispovesti.com
(787)
